Sundjer

Posto sutra idem u Bonn na sastanak svih stipendista DAAD danas mi je poslednji radni dan ove nedelje. Hladno jutro, bez kise, guzva u menzi i fudbal posle rucka. Upoznajem tri Ukrajinke dok cekamo u redu. Moj kolega Tomas sa kojim idem stalno u menzu i sa kojim igram u ekipi stoni fudbal, inace poljskog porekla, dusa slavjanska, malo gundja zbog guzve ali prilicno uziva u razgovoru. Vadim im pasos da im pokazem da nisam Ilja, i ubedjujem ih da je to srpsko a ne rusko ime. Nije im lako, upinju se, potezu neke narodne price i bajke ali ja ne popustam, sve do pred kraj. Ipak su njih tri.

Juce sam uplatio malo kredita i upoznao devojku sa nasih prostora, vrlo ljubaznu, zove se Mirela. Rodjena je ovde ali govori jezik perfektno.

Mala digresija, juce primetim da mi je nestao sudjer koji sam kupio i steknuo u zajednickoj kuhinji ispod sudopere. Ne budem lenj pa napisem na papiricu i ostavim:

I am kindly asking person who is using my sponge in his/her room to bring it back to kitchen. Thanks. Evo danas tu je.

Evo posle tri nedelje mogu da kazem: lepo mi je ovde. Nije mi tesko da budem ljubazan sa ljudima koji su ljubazni. Neki su zaista ljubazni. Nisam opterecen politikom niti me bilo sta zabrinjava sto nije ovozemaljsko i trenutno. Razmisljam najvise o sebi, o konkretnim stvarima, zdravo se hranim, trcim, odmaram, radim... Zivim najjednostavniji i najzdraviji zivot od svih u poslednjih nekoliko godina koje pamtim.